Некад
је могао да трчи снажно са јасно израженом вољом. Није волео трчање
више, славио је моћ.Независно од било чега другог што људи раде он је
могао да трчи. Никада се није тркао, само је трчао. Прошао је тако
скоро целу земљу. Видео је и упознао пуно људи. Миловао је својим
патикама брда и посебно се инспирисао мостовима. Махале су му сељанке и
краве одмахивале репом. Прелазио је преко згажених псета и саплитао о
неке саобраћајне знакове. Неке тракторе је претицао и јаркове
прескакао. На рампи је трчао у месту док не прође воз. У граду коме
није запамтио име видео је на тргу како вешају човека. Можда су снимали
филм о окупацији, или ослобођењу. Можда су га стварно обесили али онако
у тајности на тргу да само град зна. Он је случајно то видео.
Небо се мрачи а он још увек трчи. У
покрету из ранца вади капу дизајнирану за трчање по мраку. Мали складно
распоређени рефлектори осветљавају му пут. Не осећа умор него само
трчи. Трчи ка зори и раздвајању светлости. Дан је само остатак
светлости од зоре. Цистерна је прошла тик уз њега. На тренутак је
оглувео. Прашина му је стегла очи. Ноге су га носиле даље без обзира на
све. Нису га за џабе звали ветар, али где је изгубио вољу то није умео
да каже.
