Отапање наговештава промену неког раније утврђеног стања. Оно је подпозиција реалној промени која поседује неминовност тог хода. Свест се опире и конзервира, немајући другу могућност да се стабилизује. У самом трајању и развоју своје конзервације она постаје и хронично досадна. Свест се конзервира супротно од кретања материје, пластично речено таква свест тежи да постане материја.

Метерјална свест не даје ником уступке. Истовремено сужава путеве различитости и неминовно доводи до прогресије сукоба, неслућених величина. Ланчано узрочни динамизам отвара врата историјског спектакла и ток реално могуће промене се затвара, мењајући по станицама времена само обим али не и суштину.

Укљештење, позиционира проблем. Позадина, почиње да лицитира генеришући турбуленције фабриковане стихије. Неспретно се глуми хуманост испод које је наоштрена чељуст за пљачком. Пљачка је сигурнија ако је легална и логистички испраћена рекламном турбо хистеријом. Друштво у хибернацији подложно је сваком отапању. Оно се и само отапа и наговештава промену неког раније утврђеног стања, мењајући по станицама времена само обим али не и суштину.

 

---