Необично
освежавајуће и уобичајено онеспокојавајуће сазнање, до кога је дошао
Чепислав Крменковић Крме огледало се у реченици да је живот сасвим
приватна ствар. Крме се дуго бавио локалним пословима и у џеповима
свести своје околине био цењен као перспективно гудало. Свим јачим и
богатијим од себе нудио је помоћ и услуге. Навикавао је моћнике на
своју присутност и неизоставност. Ниједан посао никада није одбио јер
само су њега звали Крме. Репутација је пола посла и тај ореол мора да
се чува и подгрева као сарма. Ускоро је себи трпао у брк, “ немам шта
немам “. Није га било брига које је годишње доба и где фазани лете.
Забрињавајуће дуго, нико га није ословио са “ где си бре Крме? “. По
свом широком схватању, инстикт му је налагао да уђе у политику. Његов
таленат, једино ту може да се искаже сада, када већ све има.
Гледао је кроз прозор масу која се мрзне и
укрућено држи неке пароле. Некоме од њих би и могао да помогне али за
све њих заједно, стварно га боли курац. То што су они дошли овде,
говори да су стварно глупи, а глупе треба јебати. То он, Крме, зна врло
добро. Они су обични уличари, наметљивци и губитници. Њихов живот, је
њихова приватна ствар. Он Крме, са тим нема ништа.
