Човек
који је прошао поред њега подсетио га је на Спасоја. Више фигуром него
ликом и детаљем како држи руку уз тело.
На Спасоја је било лепо мислити. Ретко
добар човек. Није умео да се љути, није гунђао и био је благ у опхођењу
са свима. Нана од човека. Тачно, када би га упоређивао то би могао са
наном као правом мером испољене благости и неизвештачености. Вешто је
умео да слуша не прекидајући саговорника. Спасоје је живео сам и био је
познат као сакупљач књига. Није имао телевизор а транзистор му се
одавно покварио. Споменуо би понекад да треба тежити животу без жеља.
Оне хране зло и добро донети неће. Након изреченог знао је да упорно
ћути као да проверава дубину те истине о једноставном животу. Имао је
књиге исписане на језицима света. “Правилник о дужностима кондуктера”
на финском са почетка века био му је врло драг. У току недеље би бар
једанпут држао фински кондуктерски правилник. Ипак, бисер у круни био
је дневник немачког официра у окупираном граду. Рукопис о страдању
победника.
Било је ту разних чуда и свако ко би имао
ту част да буде гост код Спасоја остајао би омађијан. Додуше, мало је
таквих било а он је један од њих. Испустио је дубок уздах разочаран што
човек који је прошао поред њега није Спасоје. Један је само Спасоје, на
целоме свету.
