Обави
све данас и немој да умреш. Сутра су најавили лепо време. Тако је почео
разговор два пријатеља. Један од те двојице био је у великом шкрипцу са
парама, временом, превозом и женама. Било му је јасно да је негде у
животу каснио мада када погледа уназад није знао где. Поштовао је туђе
време а са овим пријатељем умео је да доколичари. Уживали су у
комуникацији. Покушавали су да подвале реалности гадним зајебавањем,
иза кога се крила монашка запрепашћеност у спознаји света као таквог. (
Реченица пре ове треба да се прочита барем још једанпут.) Није било
могућности ван апсурда. Логички терен су препустили физичким
предпоставкама. Паре је могао да набави на месту знатно удаљенијем, до
кога није могао тако лако да стигне. Жену коју воли привидно треба да
напусти да би му се вратила у моменту када већ поврати паре. Некако је
то ишло везано. Да би све то постигао требао му је пријатељ. Не може
свуда да буде у исто време. Зајебавају се али такав им је стил. Барем
су им решења озбиљна.
