Дим
је решио те вечери да изађе и проведе се у граду. Радо би позвао неке
пријатеље да изађу са њим али су они претежно били у затвору или на
гробљу. Били су недоступни, мада се у последње време са покојником
сахрањивао и његов мобилни. Никад се незна, техника једноставно
напредује. Дим је имао сјајно друштво и те године су били на крову
света. Свако добије најбољу годину живота. Он је своју запамтио, јер
након тога никад више није било сјајно. Вуче се ко пребијен мачак и
смуца се по овом недовршеном граду. Није сентименталан, он презире
аматерске осећаје. Мука му је од њих, повраћа му се и истовремено каки.
У својој криминалној каријери, нема ниједне мрље. Дим је заиста био
професионалац. Давно је схватио да је сваки посао везан за при(е)ступ.
Ко то нема, нема шта да тражи. Могао је да буде врхунски менаџер и да
за крађу има легитимит. Он је знатно поштеније наступио. Он у ствари
воли своју земљу и већи је родољуб од грађана који пажљиво бришу своје
или туђе дупе. Питање избора стоји у односу на освојени степен слободе.
Он, криминалац знао је да се крајња слобода на крају завршава затвором.
Његов ум је свет доживео као јединствен затвор. Сам затвор је само
један од затвора, за кога се каже да је затвор. Сасуо је остатак пива и
изашао на улицу. Никад се не враћа на исто место. Свет чак и као затвор
је велики, а њега не зову за џабе Дим.
