Чобан
је узео фрулу и засвирао. Стадо је нахранио, напојио и сада може да се
носи са фрулом. Безбрижно му је срце а видик му храни душу.
Пространство падина и успона, весела игра пашњака. Прсти му лете по
фрули, очи одмарају а душа сита. Сам је и вештином неуловљене звери
слави ово место где стадо налази мир а он може фрулом да се бави. Слави
овај тренутак среће што је чобан, што има чобанску торбу и парче сира и
још понешто за тај дан. Свеже је и лепо. Време му је савезник и стога
му не треба сат. И стадо по свирци зна колико је сати. Једноставно и
складно. Брдо испред гутала је хладовина. Брдо је нестајало као што он
једе сир. Ветар је натерао траву да шапуће. Узео је торбу и ставио под
главу. За који тренутак он ће да устане. Овако заваљен и препуштен
окренуо је лице небу и осмехнуо. На небу су облаци чудом неким вођени,
ћирилично исписали поруку. Порука на небу није дуго трајала. Разазнао
је три речи. Одавде до повратка.
