Плима
је прави моменат. Отискивање од обале буди храброст и успавану снагу
за одлазак. Путеви одласка се отимају логици која наговештава да је
свуда исто и да је сваки одлазак само хвалоспев срца, које жуди. Да,
свуда је исто али онај који иде се мења и плима га чини зрелим за
поход и лице његово начини одлучним, понекад тмурним јер кратко траје
та свежина и јутра се више мало ко сећа, оно остаје далеко. Врлетна
бекства младошћу одливена, у загрљају летње кише. Памте се и препричавају,
бришу границе поколења. Храст чува шапутања на растанку. Понео је
парче тарабе, да га има преко океана, нек му се нађе када га савлада
туга и ако остане без наде. И сада када гледа плаво море, види је
како плаче и смеје се у исто време. Туђи гласови одјекују палубом.
Мисли у сликама. Сада је само странац. Само странац. Странац ..
