Одавде до Повратка
Чучањ, јадиковке

 

 

Ко се то тамо гура ?


Прошло је два и по месеца како нико није написао ниједну песму. Тако је почело. Након осам месеци се догодио нероман. Феномен, крај стварања тако је добио замах. Нешто је умрло у људима, за живота. Нико се више није усуђивао да пише. Нација писаца је увек била у гету али сада нема више ничег. Писање је подвиг савести и приповедања. Исцрпла се савест и отишла својим не – путем. У центрима за дизајнирање стварности ниво приправности је узбуну оставио иза себе. Ратови буду па прођу, епидемије и катастрофе такође. Ово је скроз другачије. Феномен нестварања зачео је сазнање о глобалној аутономној еутаназији. На конференцији за дизајн стварности донет је проглас који писање проглашава за болест и изчашено стање које има патолошку позадину. У наставку тог прогласа најављују се мере без права на уступак. Сјајно.... Скроз мртвом се прети да ће добити гадне батине ако се превари, оживи и напише причу. Мртав се није преварио, није оживео а причу је написао знатно раније када су срца умела да слушају. Делови леша, нису леш ако закон не одреди другачије. Ништа се није догодило. Феномен не – стварања био је подпун. Прибегли су стравичном поступку кога ни инквизиција није смела да користи. Оживљавали су давне, спокојно мртве писце и терали да и даље пишу и стварају јер то други нико није могао. Када би они задовољили њихов апетит били би проглашени злочинцима и опаким типовима. Раскид са њима након тога је неповратан. Са таквим приступом феномен не – стварања је амортизован и његови ефекти безначајни. Са оживљавањем упокојених писаца, писање је опстало док су писци побијени. Програмско оживљени писци уредно су били поређани у подрумско залеђеним собама службе. Толстој се гурао па су га преместили, иначе других проблема није било.

 


 

Copyright © 1996-2005 Посада ВеБ