Прошло
је два и по месеца како нико није написао ниједну песму. Тако је почело.
Након осам месеци се догодио нероман. Феномен, крај стварања тако
је добио замах. Нешто је умрло у људима, за живота. Нико се више није
усуђивао да пише. Нација писаца је увек била у гету али сада нема
више ничег. Писање је подвиг савести и приповедања. Исцрпла се савест
и отишла својим не – путем. У центрима за дизајнирање стварности ниво
приправности је узбуну оставио иза себе. Ратови буду па прођу, епидемије
и катастрофе такође. Ово је скроз другачије. Феномен нестварања зачео
је сазнање о глобалној аутономној еутаназији. На конференцији за дизајн
стварности донет је проглас који писање проглашава за болест и изчашено
стање које има патолошку позадину. У наставку тог прогласа најављују
се мере без права на уступак. Сјајно.... Скроз мртвом се прети да
ће добити гадне батине ако се превари, оживи и напише причу. Мртав
се није преварио, није оживео а причу је написао знатно раније када
су срца умела да слушају. Делови леша, нису леш ако закон не одреди
другачије. Ништа се није догодило. Феномен не – стварања био је подпун.
Прибегли су стравичном поступку кога ни инквизиција није смела да
користи. Оживљавали су давне, спокојно мртве писце и терали да и даље
пишу и стварају јер то други нико није могао. Када би они задовољили
њихов апетит били би проглашени злочинцима и опаким типовима. Раскид
са њима након тога је неповратан. Са таквим приступом феномен не –
стварања је амортизован и његови ефекти безначајни. Са оживљавањем
упокојених писаца, писање је опстало док су писци побијени. Програмско
оживљени писци уредно су били поређани у подрумско залеђеним собама
службе. Толстој се гурао па су га преместили, иначе других проблема
није било.
