О је округло слово и са њим нема половичности. Његова моћ се увећава и сваким даном јача. Људи када јаучу на крају се једино ослоне на слово о. Оно ја се губи и остаје а оно о се креће и тешко зауставља. Права бујица и поплава слова о осликава сву тескобу и немоћ. Јаук још није куку леле јер када дође куку леле о се дискретно повлачи. Оно не учествује у групном лелеку јер хоће да опстане као лични јаук и никако другачије. Лични јаук је још далеко од ропца који је скоро увек неразумљив и тежак и од кога више нема користи. Јаук каже да снаге још има и да пуно тога може да се уради али сада је неопходно јаукати. Јаук мора да буде разумљив и довољно гласан али не сме да изгуби интиму. Ту је дипломатија слова о непревазиђена. О истиче и личну снагу оног који јауче а наговештава можда и неку помоћ. На неким местима мада нема забране не сме се јавно јаукати и промовисати моћ слова о. Супермаркети су табу за слово о. Они који су ту дошли не јаучу већ нешто купе, а неко богами и украде. Тек ако их ухвате зајаучу али некако професионално и пре него их било шта заболи. Када се прислони уво на стамбену зграду, разноврсност јаука и слова о одјекује. Неки такав јаук деси се и од задовољства. Мало се стење, мало се јаукне и после тишина. Један познат мацолог у својој књизи “ Дође маца на вратанца “ тврди да су људи преузели јаук од мациног мјаукања. Зашто нису почели и да “преду “ то није објаснио. Толико о слову О.

 

---