По учитељу те твом познајем. Шта год да кажеш види се ко ти је миловао младу главу. Стихови малени што их скриваш нису чувари необјашњеног стида. Залазак ти је омиљено доба дана и волиш кад је Сунце само бурма на небу. Распознајеш цвеће што тек ће да цвета. Хладовина си пријатељу у невољи љутој, и деци јастук кад умор их свлада. Тајну ти је учитељ утиснуо у срце за сва времена да се грејеш и кад је зима хладна и кад су људи горди, да, да увек има - пут ка слободи. Саонице ума умеју да лажу али срце пусто није на то спремно. Ти се играш ватром, на поплави пливаш. Апсурдно је дато, да не схвати свако, игру твоју луду често узалудну. Нити које везеш плен су јалов неки: окрени се, обрни се – увесели девојачке очи. Ужари јој пламен испод груди, сутра - биће касно, нови дан се труди. И улицом док корачаш немој ико да те чује, нек те онда свежи ветар мудро на то опомиње. По учитељу те твом познајем и наравно... волим те.