Елмур
је отворио продавницу играчака. То у ствари и није била права
продавница, већ више радионица за поправку одбачених и покварених
играчака. Радио је у сутерену где је и сама светлост била гост, где су
паукови били прави домаћини. Та његова воља да поправља играчке није
дошла одједном. Дуго је у њему сазревало и ломило, шта да ради. У доба
дана када небо све боје има на ђубришту је угледао одбаченог дрвеног
коња поред контејнера. Коњ је у ствари био коњче али чак и такав није
могао да стане у контејнер него га је газда који је пожелео да га се
отараси а затим то и спровео у дело ставио тик уз кутије које су биле
разбацане около контејнера. Набацио га је на раме и лаганим ходом,
пазећи да се не умори донео до сутерена. У први мах коњче је било
испред врата као неки пас чувар и Елмурове комшије су почеле да се буне
што се ствара непотребно ђубре у улазу где њихове појаве пролазе. Код
Елмура су почеле да стижу делегације које су захтевале да се коњче
уклони и не ремети одавно постигнути склад. Елмур није желео сукоб али
није хтео ни да попусти. У згради су били присутни и пси и мачке и
понека кокош али је једино његово дрвено коњче било непожељно. Коњче је
заиста било мирно, нити је рзало нити је кењало по улазу али из неког
разлога свима је почело да смета. Елмур је избушио рупу кроз реп коња и
провукао ланац да га нека рука не би једноставно у току ноћи или
изјутра вратила на ђубриште. На квалитетном картону у боји вешто
изрезаном, написао је “ сутеренски љубимац, не лајем, не уједам и не
кењам “.
