Мутно
јутро као да га је неко повратио. Њих тројица онако у униформама,
седела су ћутке. Пушке су разбацали по другој опреми. Нису више били
сигурни чему оне служе ? Недалеко од њих било је погођено возило. Њихов
друг је страдао. То се могло десити свакоме од њих. Три и по сата
прошло је од тога. Седели су и ћутали. Запалили су цигарете. Са
цигаретом у устима један од њих почео је да гомила гранчице и да их
цепка. Оградио их је дебљом изукрштаном граном и запалио. Звук
пуцкетања гранчица био је пријатељски. Узео је чутуру и добро насуо у
шлем. Вешто је уклинио шлем и сачекао. Из мање прљавог џепа извадио је
кесу у којој се налазила кафа. Сасуо је брзим покретом више од половине
и остатак вратио у џеп. Кафа их је угрејала и уверила да су живи. Рекао
им је да је пројектил њега погодио сада не би пили кафу. Силовито су
почели да се смеју. Нико није могао да их чује а поготову не њихов
настрадали друг. Шума је била неми сведок њихове радости што су живи и
што су попили кафу из шлема.
