У
град су једнога дана некако баш око поднева из чудних неких комбија
пустили неке људе да се помешају са грађанима града. У групи их је
било по тројица а укупно је било седам група. И са оскудним знањем
математике може се доћи до укупне суме пуштених у град, која је износила
двадесетједан. Сам број није био посебан али оно што је важно је да
они нису знали једни за друге. Сваку тројку су сачињавала два лудака
и један убица. Докази о њиховом стању били су познати неколицини.
Град је одавно био покривен камерама и њихово кретање није било непознато.
До јуче су били у специјалним установама а сада су слободни. Не мање
и не више од оних који су већ били у граду. Убица из предпоследње
групе након два сата покушао је да се врати у затвор. Наравно, нису
му дозволили рекавши да један део казне мора да проведе на слободи.
За то време лудаци из његове групе отишли су до луна парка и поседали
на турбо рингишпил. Уредно су платили карте. Прва група је села на
клупу поред реке. Гледали су бродове и чак су им и махали. Понеко
би им одпоздравио. Пета група се одмах раздвојила. Лудаци су отишли
до библиотеке а убица се упутио у непознатом правцу и није престајао
да се креће. Трећа група се држала заједно до стадиона а онда су лудаци
наставили без убице. Убица из треће групе је отишао право на терен.
Раније је његов отац одржавао тај стадион и шишао траву. Хтео је да
га изненади.
Оно што их је дефинитивно одушевило је да су се друга и четврта група
спојиле и да се крећу ка центру града. У неку руку та сарадња је била
спектакуларна. Чип контакта уграђен насумице по човеку у групи прошао
је тест.
Загрлили су се пред мониторима као некад давно када
се ракета спустила на Марс. Пројекат познатији као “Поларна суза”
ефектно се завршио.
