Био једном један хлеб. Појели душмани пола, а пола остало. Замислили се над половином и климнули главом. Било им доста до поднева а онда затраже да им се врати хлеб а ови рекоше: појели сте шта сте појели а ово сад ми ће мо да једемо, сад је наше. И док су чекали милост од једних душмана дођоше други и поједоше још четвртину. Дође вече а оста само једна четвртина. Један рече; ваљда више нема душмана, ово ми да поделимо. Други кликће; да закопамо да нам ники не узме макар ми не окусили. Трећи ћути и на крају проговара; најебасмо браћо, најебасмо, како год да се окренемо. Док су они причали четврти се умало не удави јер је преостали хлеб ставио у уста и жваће ли, жваће. Сви заједно на том месту били су сложни у неслози. Јутро их побаца на различите стране а оне мрвице што се у мраку расуше поједоше вране. Гнездо неслоге и здела издаје. Барем не остадоше жедни.

 

---