Хладно
је и дува снажан ветар. На станици нема пуно људи. Оно мало што
их је стисло се у своје капуте и мргоде се. Чекају. Чича умало не
изгуби шешир. Тако стар човек а по оваквом ветру ставио шешир! Можда
нема ништа друго, можда ?
Младић покушава да упали цигарету али то не успева
из прве. Сагиње се, извија и на крају успева.Увлачи дим и упаљач
враћа у џеп. Жена до њега стиска своју ташну и прибија је уз себе.
Глупо што је уопште и долазила без најаве. Однекуд се појавише два
кучета. У дуету почеше да лају на аутомобиле који су пролазили.
Црно куче је јаче лајало од риђег које је више поскакивало. Трајало
је то поприлично. Људи су пристизали, станица се смањила. Кучићи
нису одустајали од свог протеста . Непознато је да ли је њихов кучећи
протест био усмерен на возаче или аутомобиле или пак на обоје. Аутобус
никако да дође и све постаје некако безнадежно. И људи и кучићи
и станица и тај мрак што је станицу окружио. Једино би долазак аутобуса
поправио тако тешку слику и унео неку наду. Додуше, прошла су већ
два аутобуса али нису се зауставили. Њихово једино оправдање што
нису стали је била картонска табла окренута наопако на којој је
писало ЗА ГАРАЖУ. Као да то све није довољно већ је почео да пада
снег. Девојка је зауставила такси. Младић је запалио предпоследњу
цигарету и кренуо пешице полако се удаљавајући. Недалеко од станице,
у шупљини дрвета, веверица је своје легло поспремила и сада приљубљена
уз кору дрвета мирује.Она је своју матуру положила и заслужила је
да се сада ваљано одмори.
