Тегли
и носи, за санак се спремај. Стаза која води из села окружила се
коровом и самониклим биљем. Колико год да си узнемирен са том стазом
изаћи ћеш из села сигурно. Када немаш поверења у себе имај у стазу.
Мораш да одеш, то је неминовно. Самоникло биље те храбри у томе.
Тражиш нежност, љубав и разумевање а све то задржао би за себе.
Хоћеш да се препустиш путу и чудним догађајима. Волео би да запеваш
али да ти неко шапуће речи. Прекасно. Село је иза тебе и читав живот.
Пребацио си ранац на друго раме и полако. Корак те храбри и ходаш
меко. Сунце опомиње. Земља се угиба неправилно и изненађујуће. Спушташ
се лагано завојем. Баш сада снага ти је највећа. Ниси је свестан
јер одлазиш и не осврћеш се. Село те је запамтило занавек. Слушали
су твоје стихове накострешених ушију. До тада а то је одувек ниједан
песник није крочио у село и просуо своје срце уморним сељацима.
Пажњом су наградили његов напор. Када је завршио истрпео је њихове
весело сажаљиве погледе. Срушио је зид између њих, сада су и они
могли да буду песници а он је могао да буде сељак који је убио песника
у себи.
