Невоља не стиже сама. Сам свет, и око њега жива невоља. Укрштена копља, разбацани штитови, савези и завере, ноћни подвизи, увеле бриге и оданост, све у свему раскош свега у немоћној расутости и снужденој промени. Крчми се дан да се заскочи нека цифра јер сада речи служе цифрама. Очи служе језику. Пријатељи су готово увек лоше слуге. Таблетице, телохранитељи невоља, хемијски сок усмере да кружи и кроти раздевичени бол туробног и змијског ритма усковитлане помаме. И не буде касно за крик и вапај неодсањане будућности. Монсуни селе своје утробе и уче да деца треба да преспавају живот. Ко ипак постане човек и заволи будност нека се стиди макар у сновима. Стиже прогон а након њега терор. Уметност бледи али храни нејаке . Германски осмех и словенска суза се тешко мире. Рибар не продаје рибу већ храни народ и негује чамац за сутра. У купеу пушачи пале цигарете и почињу разговор о тек завршеном рату. Рудари су завршили своју смену и ћуте од умора. Мајке успављују своју децу тепајући мазним гласом. Политичари нуде своју сису народу а да могу понудили би и другу да је имају. Сваки за сопствену сису гарантује да је права и да даје најбоље млеко. Нема повратка када се нигде и не иде. Ми смо ту.

 

---