Аплаузи......
Треба да угуше речи и створе цепелинску атмосферу да се негде одлебди.
Осмех је подршка аплаузу и пожељно је да синхроно траје. Мноштво аплауза
и осмеха понекад даје друштвени догађај. ТВ екипе дођу и снимају.
Историчност се сада снима а тек након тога то и постаје.За то постоји
и озбиљан разлог. Оно што се не сними често се и не догоди. Тапшач
се изборио да аплауз звучи професионално и громко испуњавајуће. Сала
се загрејала. Говорник је широко замахнуо рукама тражећи пажњу. Тапшачи
су након тога још снажније запљескали, познавајући говорника и његов
стил да не воли да му се сви одмах диве. Сада је потребно да аплаудирају
а када се врате кући да му се диве и тако шире одијум дивства. Овај
тренутак припада њима и зато не удовољавају говорнику одмах, пуштајући
га да ужива у салви аплауза. Неко устаје из првих редова. Прати га
у томе ред и сада цео ред стоји и аплаудира. Остатак сале убрзо је
на ногама. То је то. Провоцирање величанственог и утемељено, историчног.
Од њих јаче и боље аплаудираће једино они који ће их се ослободити
неколико година касније. Њима је осмех дуже трајао од аплауза, разуме
се били су јако уморни. Пуно је лакше осмехивати се него дуго аплаудирати.
