Елмур
је погледом обухватио сву децу и коњче. Деловали су непобедиво и
одлучно. Из њих је куљао природни оптимизам и животна лепота.
Изговорене речи пуцкетале су у ваздуху као петарде у новогодишњој ноћи.
Оптужба да они праве ларму и дреку када се скупе испред дрвеног коњића
била је изговор и то је Елмур знао врло добро. Знао је исто тако да и
такав изговор може да се оповргне и изјалови ако покажу склад и хорски
наступ. Организовано певање се не може назвати лармом и непожељном
буком. Извадио је из фиоке песму коју је написао пре осамнаест година.
Деца су тежиште пажње пребацила на Елмурово читање песме.
Соко врли, соко први
невољу сваку зна да смрви
снагом лета, моћи заокрета
заустави дах света.
Крилом пише слова ;
На небу посве плавом.
И здраво нек је свима
Који другују са лавом.
Срце нека буде чигра
Која само пева...
У граду, пуном суза
И поцепаних ципела.
Језера се сјаје
Ко на тигању јаје...
И док баба на плочнику баје
Невешт љубавник се каје.
Све то соко са висине види
И брзином пуном
Удара у хриди.
Толико, волео је море.
Соко врли, соко први
невољу сваку зна да смрви
снагом лета, моћи заокрета
заустави дах света.
Песма је била пропраћена ванредном пажњом.
Васја је први реаговао и упитао како песма може да им помогне у оваквој
ситуацији ? Рајна га је оштро погледала и рекла да песма не треба да се
разуме, већ да се осети и касније пева у себи. Трсоје је напућио усне и
предложио да упитају коњче шта мисли о томе. Убрзо је кренула препирка
и галама. Сви су имали нешто да кажу. Трсоје их је све изнервирао.
Елмур је напунио кошарицу са бомбонама. Стао је између њих и благо
уздигао руке. Ућутали су се. Недуго затим, пао је договор.
