Хоризонт
је пријатељ. Тачка две бесконачности. Путник поглед зауставља на
хоризонту. Ужива у откривању простора без граница. При том не мисли
ништа јер свака макар и срећна мисао умањује доживљај. Емоција
експлодира и путник схвата да је Бог помало и музичар. Човек и није
ништа друго већ струна божије музикалности. Осећање је музика живота.
Хоризонт је велики учитељ те музике. Музика је старија од сваког
мишљења. Сасуо је воду из чутуре у грло и наставио пешачење. Кренуо је
хоризонту у сусрет. Дан је исијавао своју зрелост. Са оваквом светлошћу
нико не сме бити збуњен. Једноставно, треба волети једноставно. Сви
живе само један дан и сањају само једну ноћ у многострукости једног.
Спустио се до падине и пожелео да пева. Ако наиђе на неког сељака,
загрлиће га и залити сузама. У случају да види медведа понудиће га
сендвичем и наполитанкама. Срндаћу би шапутао успаванку. Са зецом би
заједно скакутао. Све би их заједно окупио и повео кући да живе са њим
у слози и љубави. Путник је само превидео да су они већ у својој кући а
да он као путник више нема, него што има кућу. Стварна кућа путника је
његов ранац а у њему нема места за све. Једино у срце стану сви, јер
срце није ранац.
